Волио бих да су Црногорци у Србији „угрожени“ као Срби у Црној Гори

ИНТЕРВЈУ ПОБЈЕДЕ: Проф. др Миленко А. Перовић, професор на Филозофском факултету у Новом Саду

Црногорци су у Србији постали главна скала на мјерном инструменту „српских“ фрустрација због катастрофалног пута на који су српски народ гурнуле његове непромишљене авантуристичке „елите“. Те интелектуалне и политичке „елите” ове земље стално и изнова распирују несхватљиву нетрпељивост према Црногорцима, ма ђе били, као и према самосталној Црној Гори.

Проф. др Миленко А. Перовић је филозоф, етичар. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду 1974. године, докторску дисертацију одбранио 1984. године на Филозофском факултету у Загребу, а за редовног професора на Филозофском факултету у Новом Саду изабран је 1995. године. На јавној сцени Србије оставио је упечатљив траг као досљедан критичар национализма, аутистичности и ксенофобије у врло опасним временима. И као Црногорац. Због тога су он и његова породица били изложени пријетњама и отвореним нападима. Перовић је рођен у Врбасу, предсједник је Удружења Црногораца Војводине, а прије неколико дана изабран је за првог човјека Црногорског националног вијећа у Србији. Предсједник је Експертске комисије за стандардизацију црногорског језика и члан Националног савјета за културу, који је почетком године основан у Црној Гори.

За Побједу Перовић говори о статусу Црногораца у Србији, разлозима њиховог удруживања и организовања, везама са матичном државом, стандардизацији црногорског језика, осталим идентитетским обиљежјима Црногораца и државе Црне Горе, актуелној политичкој сцени Србије, аутономији Војводине, питању Косова...

ПОБЈЕДА: Из личног искуства, како је данас бити Црногорац у Србији?

ПЕРОВИЋ: Моја искуства нијесу потпуно типична. У јавности сам перципиран у двострукој улози. С једне стране, дјелујем као тзв. независни интелектуалац од кога се очекује да ту и тамо изнесе, најчешће нетипично, мишљење о одређеним друштвеним и политичким феноменима. С друге стране, доживљавају ме као јавног дјелатника који има смјелости не само да се декларише као Црногорац, него и да о тзв. црногорском питању у Србији и Црној Гори, о односима Срба и Црногораца, Србије и Црне Горе има своје мишљење. И један и други мој јавни ангажман доживљава се овдје на два дијаметрално супротна начина. Ако није нескромно рећи, због своје интелектуалне и моралне самосвојности стекао сам пуно пријатеља и истомишљеника. Исто тако, стекао сам бројне и незгодне противнике и непријатеље.

ПОБЈЕДА: Својевремено сте имали грдних непријатности…

ПЕРОВИЋ: Стално ја имам неких непријатности. Друга је ствар што оне најчешће нијесу тако драстичне, као што је био познати случај напада неонациста на мене или пријетњи које су мојој породици и мени стизале с многих страна. Уосталом, озбиљних непријатности у Србији имају сви људи који се јавно боре да Србија постане уређена и нормална држава. Моје непријатности у односу на њихове имају тај „додатак“ што ми их приређују они који дивље мрзе Црногорце.

ПОБЈЕДА: Како се данас Србија, званична и незванична, односи према Црногорцима?

ПЕРОВИЋ: У појединим дијеловима српског друштва с великим симпатијама се гледа на Црногорце и на историјски пут који је референдумом изабрала Црна Гора. Нажалост, већинско мишљење, увелико инспирисано и оркестрирано од стране тзв. интелектуалних и политичких „елита“ ове земље, стално и изнова распирује несхватљиву нетрпељивост према Црногорцима, ма ђе били, као и према самосталној Црној Гори. Црногорци су овдје постали главна скала на мјерном инструменту „српских“ фрустрација због катастрофалног пута на који су српски народ гурнуле његове непромишљене авантуристичке „елите“.

ПОБЈЕДА: Како коментаришете приговоре неких српских партија у Црној Гори да су Срби „угрожени“, неравноправни грађани Црне Горе?

ПЕРОВИЋ: Волио бих да су Црногорци у Србији „угрожени“ онако и онолико колико су „угрожени“ Срби у Црној Гори. Необично је то што још увијек неко у Црној Гори доктрину свога политичког дјеловања покушава градити на изанђалој тези о „угрожености Срба“. Та теза била је мимикријска борбена песница једног империјализма из деведесетих година прошлог вијека, који је себи вјештачки производио тобоже рационални „разлог“ и „оправдање“ да би „легитимирао“ освајачке упаде у комшијска дворишта. Гротескно је данас у Црној Гори да се том тезом покушава очувати и овјековјечити однос доминације једног дијела друштва над осталим дјеловима.

ПОБЈЕДА: Како и колико су на „статус“ Црногораца у Србији утицали обнова црногорске независности и признање Косова?

ПЕРОВИЋ: У битном смислу нијесу утицали. Од 1945. године до данас Црногорци у Србији нијесу могли испољити никакав озбиљнији колективни субјективитет, осим права да се на пописима становништа могу национално декларисати као Црногорци. Догађаји које помињете тек су нешто мало подигли температуру стандардног анимозитета према Црногорцима.

ПОБЈЕДА: Зашто је у Србији и данас тако жестока антицрногорска медијска харанга?

ПЕРОВИЋ: Рекао бих да се одговор рачва у два основна правца. Један правац спада у масовну психологију једног ресантиманског национализма. Њему су се изјаловиле бесмислене историјске наде да се Црном Гором може на дуже стазе владати из Београда или уз помоћ Београда. Други правац, психолошки не особито здравији од првога, обликује се на шибицарској рачуници, према којој се мисли да се с мало „фрке“ може повратити оно што је плански узимано стотину година, па је дефинитивно измакло из руку. Надам се да је измакло за сва времена! То не значи да поводом неких сљедећих историјских догађаја неће бити нових харанги, медијских кампања и аветања!

Но, у Црној Гори је стасала политичка генерација која више не насједа на такве притиске и политикантске блефове. И не само то! У ширим слојевима становништва Црне Горе све више слаби снага старог вриједносног и животног оријентира да „сви путеви воде у Београд“. Данас Црна Гора поново открива велики свијет, можда и са више фасцинације него што свијет открива Црну Гору!

ПОБЈЕДА: Колико и каквих све Црногораца има у Србији?

ПЕРОВИЋ: Према потоњем попису декларисаних има око седамдесет хиљада. Половина живи у Војводини, а половина у Београду и ужој Србији. То су људи који се с одређеним ризиком национално декларишу као Црногорци. Много је бројнија - немогуће је утврдити колико бројнија (уосталом, зашто би се то и утврђивало!) – скупина етничких Црногораца који се или национално декларишу као Срби или се декларишу према потреби и ситуацији. Тој скупини припада неспорни дио „заслуга“ што се у Србији успоставио негативни стереотип о Црногорцима.

ПОБЈЕДА: Колико могу удружења, односно будући национални савјет учинити прво на дефинисању, а затим и на стварном утемељењу црногорске националне мањине у Србији?

ПЕРОВИЋ: Сама чињеница да већ одређени број година постоје црногорске асоцијације у Србији чини важан елемент у утемељењу црногорске националне заједнице. Тим елементом та заједница самој себи показује и доказује да може постојати и одржавати се као национална заједница. Институт националног савјета има сродно, али ипак другачије значење. Његово формирање показује не само да се нека национална заједница може колективно успоставити и трајати као таква, него да је и држава признаје као такву. С политичким озваничењем статуса црногорске националне заједнице у Србији проблем до сада и јесте био у томе што држава Србија није била спремна да јасно и гласно призна тај статус. Није била спремна зато што у одговарајућим државним органима сједе људи које руководи националистичка предрасуда да су Црногорци Срби, те да им према томе не припада право на статус посебне националне заједнице. У томе је одговор на питање, често постављано у потоње вријеме, зашто Црногорци нијесу формирали свој национални савјет у Србији. Нијесу га формирали, јер су од стране људи из србијанског министарства за људска и мањинска права примитивном, бирократском и бахатом манипулацијом онемогућени у томе!

ПОБЈЕДА: Постоји ли адекватан правни оквир у Србији за остваривање тих права?

ПЕРОВИЋ: Правни оквир постоји, али није довољан. Потребно је још и да државни органи – који би морали да се крећу у том правном оквиру – поштују и примјењују законе! У случају иницијативе за формирање црногорског националног савјета, постојећи правни оквир није поштован. Шта то конкретно значи? Када по важећем закону уредно поднесете неки захтјев, а државни чиновници вам кажу да у вашем случају неће поступити по том закону, него чекају да примијене будући закон, онда је то спрдња од права! И сасвим је јасно да у позадини те спрдње није гола бирократска самовоља, него јасна намјера да се Црногорцима, што је могуће више, компликује иницијатива за формирање националног савјета. Да је акција синхронизована показује и чињеница да се одмах у српским и црногорским медијима наметало тобожње питање ко је од Црногораца крив што то већ није формирано.

ПОБЈЕДА: Помаже ли и како у томе може помоћи матичана држава Црна Гора?

ПЕРОВИЋ: Држава Црна Гора почиње показивати озбиљан интерес за питање статуса Црногораца у Србији. Та тенденција, ма колико да може бити деликатна за Црну Гору у компликованим политичким односима са Србијом, за Црногорце у Србији је охрабрујућа.

Пуни легитимитет црногорског језика

ПОБЈЕДА: Предсједник сте Експертске комисије за стандардизацију црногорског језика. Да ли је посао на црногорском језику завршен објављивањем правописа и рјечника?

ПЕРОВИЋ: Задовољство ми је да, у својству предсједника Експертске комисије, потврдим информацију министра просвјете и науке господина Славољуба Стијеповића, објављену прије неколико дана у црногорским медијима, да смо у штампу предали рукописе Правописа и Граматике црногорског језика. Неће бити нескромно ако поставим оцјену да је то чин с великим историјским значењем. Ако је Уставом Црне Горе црногорски језик политички неспорно легитимиран, овом стандардизацијом он је добио и пуну научно-лингвистичку легитимацију. Начинили смо бескрајно важан корак у борби за признање црногорског језика.

Но, објављивањем Правописа и Граматике посао на црногорском језику није завршен. Стандардизацијом смо по први пут у црногорској историји поставили темеље за стратегијски и тактички осмишљену језичку политику. Она захтијева цијели низ послова. На примјер, још се нијесмо ни одморили од тешког и огромног посла на стандардизацији, а већ почињемо рад на школском правопису и школској граматици црногорског језика. Затим слиједи рад на великом рјечнику црногорског језика, па рад на књизи „Црногорски језик за странце“ итд.

ПОБЈЕДА: Шта је са осталим идентитетским обиљежјима Црногораца и државе Црне Горе?

ПЕРОВИЋ: Послије уређења језичког питања Црногорцима преостаје рјешавање још једног осјетљивог и тешког идентитетског питања – тзв. вјерског питања. Вјерујем да ће и оно бити рјешавано на начин који је примјерен историјском бићу црногорског народа и узусима модерног секуларизационог процеса.

Политичаре у Србији савршено није брига за Косово

ПОБЈЕДА: Ви, као становник Војводине, имате, на неки начин, двоструку улогу „сепаратисте“. Шта се заправо збива са аутономијом Војводине?

ПЕРОВИЋ: Ништа се не збива с аутономијом Војводине. Запад је Црној Гори дао историјску шансу да се осамостали и преузме судбину у своје руке. Она је на референдуму то искористила и успјела да створи такву политичку елиту која је ту прилику претворила у реалност. Запад је и Војводини давао могућност да се избори за аутентичну аутономију. Политичка Војводина није успјела да изњедри сличну непоткупљиву елиту. Умјесто тога, политички Београд дао је Војводини фингирану аутономију. Њоме може да буде задовољна само релативно мала „владајућа“ номенклатура у Новом Саду. Своју синекуру она отплаћује и „заслужује“ једним јединим послом који озбиљно ради. Она онемогућава да се зачне истински аутономистички покрет у Војводини!

ПОБЈЕДА: Косово постаје права „ноћна мора“ политичара у Србији. Како превазићи тај противрјечан став – европске интеграције и Косово је Србија?

ПЕРОВИЋ: Политичаре у Србији савршено није брига за Косово! Друга је ствар то што одржавају театар апсурда који се зове „борба за очување Косова“. А тај театар велике лажи потребан им је зато што данас у Србији тек понеко смије да каже да је Косово отишло. Потребан им је и због једне далеко важније ствари о којој овдје заправо нико не говори. Косовски проблем је био главна друштвена опруга која је деведесетих година у Србији довела на власт националисте који су били спремни на све, па и на рат! „Рјешавање“ косовских проблема они су учинили алибијем да разлупају Југославију! Тотални крах тога „рјешавања“ отвара застрашујуће бумеранг-питање огромне одговорности пред свима који су икад стварали Југославију и пред свима који су претрпјели ужасне посљедице због њезиног уништавања. Пред тим историјским фактумом исконструисана теза „Косово или Европа“ показује се у свом својему јаду, баналности и лажљивости.

------------------------------------------------------
Преузето са страницe:
http://www.pobjeda.co.me/citanje.php?datum=2010-06-19&id=187120