Црна Горо, пријестоле земаљске слободе...

Бадње вече,
06.01.2010.
Даниловград

Црна Горо,
"Пријестоле земаљске слободе,
сунчана трпеза богова,
светиониче изгубљених лађа,
земљо праотаца, подвига и славе" (В.В.)

Часни зборе,
дико црногорска,
даме и господо!

Мир Божји, Христос се роди! Овај небески поклич слободарског народа у земљи црних брда и сваког њеног сина и одиве пролама се стољећима и одлијеже не само земаљским шаром него и диљем космоса.

Зар краљ Владимир, владар и свјетитељ дукљански, није свој трон, огњиште и народ бранио сопственом главом под светим вијенцем што га је Господ крунисао. Зар није, управо он, учврстио савез између Бога и свога народа, који га није остављао упркос тешким искушењима. Зар није крст Светога Владимира Дукљанског - симбол јединства и толеранције вјерских различитости и вјерности славноме отечеству црногорскоме.

Зар се Балшићи, у ове дане, окружени завојевачима, пред отоманском најездом нијесу бранили, екуменски, у два крста и славом и оружјем.

Управо се, у ове дане, господару Ивану Црнојевићу "ведро небо насмијало грохотом", па је пренијевши пријесто са Жабљака на Цетиње утемељио светилиште црногорске вољности и слободе и онтолошко право на опстојност.

Зар није, управо у ове дане, његов син Ђурђе Црнојевић штампао прву књигу и пред лицем моћног освајача своме народу црногорском отворио небеска врата, на аманет сину Божијем, а сам окончао у изгнанству, на Понту, као и славни римски пјесникО видије, а народ свој небески шатор раширио под Ловћеном, чувајући државно огњиште и искру слободе.

Зар није, баш овђе, у Мартинићима, у доба Петра Светог Цетињског, у центру крста који су направиле оне двије муње, које не престају - једна од Кома к Ловћену, а друга од Скадра кОстрогу - отпочело ново саздање црногорске националне државе. Овђе се, наново, обједињавала црногорска географија са црногорском историјом.

Али, нажалост, у ове дане Црна Гора је, у Првом свјетском рату, остављена и издана од својих савезника, неколико дана послије витешке побједе на Мојковцу, капитулирала И положила оружје први пут у својој - 14 - вјековној повјесници.

У ове дане је плава гробница, под Медовом, прогутала наше добровољце из Америке.

У ове дане наш Краљ је, издан и преварен, пошао трагом Ђурђа Црнојевића у страдање за своју земљу.

Док су други бјежали то је названо - "одступањем", а наша заштита те одступнице - издајом.
Али, ваљда је Црној Гори било суђено да прође кроз тешка искушења, погибије и страдања. Она јесте мученица и свјетитељка међу државама и народима. Борбом непрестаном за своју она се борила и за слободу цијелог човјечанства. Зато је Црна Гора, најдрагоцјенији дар и најљепши бисер у људској историји.

Она се, свјесна своје мисије и позвања, није заносила "царством небеским", већ земаљском књигом, културом и моралним прегнућем, у чијем је темељу уписано људско начело просвијећености: Не тражим друго до кору хљеба - да нијесам гладан, књигу - да нијесам слијеп и слободу - да смијем зборит, док су у свете адете каменог мора писани најузвишенији етички постулати, као универзалне вриједности цивилизације: Ђе је ријеч ту и глава; Чојством другог од себе бранити; Више давати него узимати; Умјесто силе разлог изабрати; Никад испред људи него у ред људи стати.

Црногорска вјера и црногорски морал сматрају да појам човјечности искључује појам непријатеља, јер, и као такав, он не престаје бити човјек.

А Његош је опомињао да је самообмана тешка и за људе и за народе и "да среће у народу није / којим капа руководи црна".

Али, стигло је и четврто црногорско васкрснуће:
Црна Гора је опет независна, суверена међународно призната држава.
Опет јој се, у свијетлој мајској зори, ведро небо насмијало грохотом.
Али, ако је држава слободна нијесу наши манастири и цркве. Наши свеци су утамничени и посвојени. Окрећу их против Црне Горе, народа, вјере и самобитнога, посебитога, људскога и светога црногорскога језика, јер како рече пјесник: "У језику док те буде и главом ће Тебе бити" (П.П.).

Али, увијек је изгубио онај који је мислио да искористи Његоша и друге црногорске величине против Црне Горе. А "ко се стиди мајчина млијека нек се стиди људи и свијета, нек се стиди
Сунца и Мјесеца". (П.П.).

Ако су Јевреји успјели да изађу из египатског ропства, ваљда ће и наши свеци из онога у коме их држе мали фараони и њихове слуге наше крви.

Црна Гора је божја промисао на земљи. Да је мислио Господ да треба да буде већа, он би је и створио већом.

"Вјера је у Црногораца најплеменитија врлина душевна, рифихова прва светиња, залог поштења и истине огледало чистога морала људског и највећи аманет. У вјери виде Бога, па је зову и Божија вјера. На рифој су почивали, њоме се огледали као врсни народ, као јунаци и поштенога карактера људи. Кад зада вјеру, држи Црногорац, да је по сриједи те ријечи сам Бог чиме полаже залог сигурности за сваку људску работу!" (М. М.)

А Бадњи дан и Божић били су и остали празници људске вјере и слободе, свети дани праштања, помирења, доброчинства, људске стиме, слоге црногорске, али и поштовања достојанству сваког живог бића.

Нека овај дан, у центру црногорског живог крста, овђе у несуђеној пријестоници црногорској именом узвишеног црногорског Књаза - Муње (Данило И), донесе мир Божји, љубав, радост, напредак и озарење.

Срећно славите рођење Божијега сина - слободне горе црногорске и неувенула Ви слава док траје свијета и вијека!