Водич кроз заблуде, неистине и кривотворења

Пројекат ДАНУ Фалсификати и присвајање црногорске историје и културе

Преда мном су двије веома занимљиве књиге које, колико нам је познато, у Црној Гори нијесу досад коментарисане, ни бар од црногорских историчара ни од наших политиколога. А оне управо могу да послуже као очигледни примјери кривотворења историјских чињеница и њиховог прилагођавања великодржавним пројектима који су предмет мегаломанских, болесних, геноцидних снова једног соја политичара, интелектуалаца, па и услужних историографа.

„Водич за Србе почетнике“ је веома оригинална, донекле јеретичка и по свему провокативна књига. Њен аутор је истакнути српски интелектуалац др Слободан Турлаков, а њени рецензенти су чланови Српске академије наука и умјетности - академици Василије Крестић, Драган Недељковић и Дејан Медаковић. Водич за Србе почетнике је намијењен колико расрбљеним Србима, толико политичким Србима, тј онима који из разних разлога не познају или погрешно познају историју Србије и српског народа. Рецензенти ове књиге изричито тврде: „Дело др Турлакова је, у великој мери, историја наших српских заблуда и критика наших наивних идеала“.

Нас у овом случају интересује како овај „Водич” третира односе Црне Горе и Србије, односно Краљевине Црне Горе и Краљевине Србије. Поред низа негативних оцјена краља Николе, Црногораца и Црногорске војске у Вељем рату (1876-78) и балканским ратовима, у „Водичу за Србе почетнике” др Турлаков, насупрот својим уваженим рецензентима, тврди да је до „уједињења” Црне Горе и Србије (1918) дошло без сазивања српске Народне скупштине, чиме је „повређен Устав Краљевине Србије те је и само уједињење у Краљевину СХС био противзаконити акт, па према томе и ништаван и неважећи”. Др Турлаков, међутим, „заборавља“ да истовремено макар помене колико је противзаконитости, тоталног игнорисања (и брисања!) Устава Краљевине Црне Горе учињено одлукама о насилном присаједињењу Краљевине Црне Горе Краљевини Србији.

Друга књига на коју желим да скренем пажњу је „НОВА ИСТОРИЈА СРПСКОГ НАРОДА“ коју је приредио Душан Т. Батаковић, уз сарадњу М.Ст. Протића, Н. Самарџића и А. Фотића. Све значајно из црногорске историје овај историографски водич преузима као своје, па тако и све четири црногорске династије. На самом почетку овог списа налази се поглавље „СРПСКА ДРЖАВА ДУКЉА“, а ту су и сви важнији „Дукљански и зетски владари“... од Св. Владимира Дукљанског (они га, погрешно, зову Јован Владимир!), Стефана Војислава, (краљ) Константина Бодина... Колико је поуздано ово штиво види се и по релативизацији већ увелико познатих чињеница, као нпр. апроксимација: „Михаило је вероватно од папе добио краљевску круну. Ако је то тачно, онда би Михаило био први српски краљ. Та твдња, међутим, не смета писцу овог текста да десетак страница даље говори о Стефану Првовенчаном (1196-1228) који је добио краљевску круну 1217. године од папе Хонорија ИИИ, што значи да је Дукља имала своју династију и своје краљеве 140 година прије Србије. А да Дукља/Зета и Рашка/Србија нијесу биле државе истог народа, доказује и рушилачко понашање Стефана Немање кад је у побједничком налету (1186) до темеља порушио све дукљанске градове, осим града Котора, у којему је подигао себи двор. „Српска војска је 1186. освојила и разорила градове Дањ, Сард, Скадар, Свач и Улцињ, А Бар нешто доцније“, констатује се у овој Историји.

Балшићи су у Новој историји српског народа добили мало мјеста, али је ипак констатовано да је Ђурађ Балшић, након погибије Мрњавчевића (у бици на Марици 1371), „узео царски град Призрен, а Вук Бранковић, још један од великаша у успону, такође српски престони град Скопље”. За Балшиће се констатује да „нису полагали претензије на српски престо, али се нису ослањали ни на дукљанско државно наслеђе” . Кад се у овој Историји говори о ЦРНОЈЕВИЋИМА, у старом анексионом стилу наглашава се да је Иван Црнојевић (дакле, овај светитељ Црногорске православне цркве, црногорски господар и утемељитељ – примједба наша!), тврди ова Историја, на Цетињу, поред Двора, изградио „и Цетињски манастир, где и данас столује црногорско-приморски митрополит Српске православне цркве”. У наставку се тврди да је ту, на Цетињу, угледала дана и „Прва српска штампана књига Октоих петогласник“.

Период дужи од три вијека (од Црнојевића до Петра ИИ Петровића Његоша) представљен је низом нетачности, неистина и крајњим ниподоштавањем. „Почев од владике Данила, на челу Цетињске митрополије смјењивали су се углавном митрополити из куће Петровића, које су увек потврђивали пећки патријарси” (!). По ауторима ове књиге, владика Василије је својом Историјом о Црној Гори (Москва 1754), покушавајући да од руског Двора издјејствује „протекторат над Црном Гором”. Истина, признају се заслуге Петра Првог (Св. Петра Цетињског) који је успио да „уједини црногорска и брдска племена… и удари темеље црногорској државности“. „Томе су знатно допринеле две блиставе победе на Матртинићима и Крусима 1796. године, у којима су Црногорци до ногу поразили вишеструко бројније снаге скадарског паше“. Али се наставља, „тим великим српским победама најављено је ново доба борбе за национално ослобођење, које ће, уз Црну Гору, убрзо захватити и Србију“.

Аутори Историје су, поред осталог, избјегли да кажу да је Петра Првог 1834. године за свеца прогласио његов синовац и насљедник, пјесник Његош, митрополит и поглавар аутокефалне Црногорске цркве, а не Српска православна црква која те, 1834. године, није имала аутокефални већ само аутономни статус. За Петра ИИ Петровића Његоша се вели да је био „успешан владар значајан реформатор, али је заслужена слава највећег српског песника, писца знаменитих спевова Горског Вијенца (1845) и Луче Микрокозме (1846), засенила његов важан државнички рад“. Просто је невјероватно да тако истакнути (све)српски историографи направе тако кардиналне грешке, тј. да не знају године издања два најважнија дјела највећег „српског песника“! Насупрот поплави квазинаучних текстова у којима се историја Црне Горе и културне вриједности црногорског народа присвајају (и не само од историографа једног комшијског народа), јављају се и гласови отпора тој „ирационалној, великодржавној, у „суштини инфериорној и инфантилној картографији, етнографији”, привидниј србофилији... Такав глас отпора, прије свега, представља књига „СРБИ ПРЕ АДАМА И ПОСЛЕ ЊЕГА“ професора историје Византије на Филозофском факултету у Београду др Радивоја Радића, дакле историографа по професији, али не и Србина по професији. Проф. Радић се у својој књизи „Срби пре Адама и после њега“ аргументовано обрачунавао с историографским незналицама (квалификатив проф. Радића) „као што су, на пример, Јован И. Деретић, Борислав Влајић Земљанички или Драшко Шћекић“!

Тај нови глас српске историографије значајан је чинилац у процесу деконтаминације „патриотске Србије“ и велико охрабрење за јачање грађанске, демократске свијести у савременој Србији, охрабрење за све оне чији ментални сустав није захваћен метастатичном митоманијом.

Није, наравно, све што је остало изван помена у овом тексту - наклоњено историјској истини, добронамјерном и на провјереним чињеницама заснованом тумачењу збивања и личности из наше даље и ближе прошлости. Има и у другим срединама, код других сусједних и далеких народа обиље предрасуда о Црној Гори и Црногорцима, али нема ни у једном средини толико нетрпељивости, нетолерантности, пизме и кривотворења правде и истине – као што је има у текстовима одрођених Црногораца, којима се – и у земљи и у иноземству – чини да је лакше и исплативије живјети као слуга моћног господара него господарити самим собом и служити племенитим подухватима за опште добро, за добро других, за спокојнији и садржајнији живот оних који нас насљеђују.

Суботом у Побједи

Дукљанска академија наука и умјетности почела је реализацију пројекта о фалсификатима, присвајању и отимању црногорске историје, културе, духовности, државног и националног идентитета. Пројекат се остварује кроз серијал предавања истакнутих научника и других стваралаца, одржавање научних скупова, штампање зборника радова и књиге о овој теми.

Уз сагласност ДАНУ, Побједа ће сваке суботе читаоцима презентирати шире прилоге са ових предавања.

------------------------------------------------------
Преузето са страницe:
http://www.pobjeda.co.me/citanje.php?datum=2011-03-26&id=204715